Тродневном радионицом у Добоју, одржаном од 13. до 15. новембра 2026. године, Удружење за подршку ратним ветеранима и породицама жртава рата у Босни и Херцеговини “Правипожар” затворило је поглавље једног од својих најзначајнијих и најснажнијих циклуса. Завршни скуп услиједио је након девет успјешних радионица у девет градова – Великој Кладуши, Тешњу, Братунцу, Сребреници, Вишеграду, Прњавору, Приједору, Зеници и Босанском Петровцу. Окупивши учеснице из свих ових средина, сусрет је крунисао пројекат “КУВИ дијалози – жене и траума”, који се проводио под окриљем ширег пројекта “Мостови повјерења – Унапређење социјалне кохезије и отпорности у Босни и Херцеговини (СЦОРЕ)”.

Догађај је окупио јединствену мјешавину искуства и младости – искусне мировне активисткиње и средњошколке из омладинских организација – потврђујући да истински мостови повјерења настају тек онда када се генерацијске баријере сруше у сигурном простору разговора, емпатије и уважавања.

Кроз пажљиво осмишљен програм који се надовезао на рад с терена, учеснице су прошле пут од личног искуства до заједничког дјеловања. Почевши од отвореног разговора о невидљивим посљедицама рата, секундарној и трансгенерацијској трауми која се често преноси у тишини породица, процес је водио ка препознавању граница подршке и изградњи личне отпорности. Управо то дубоко разумијевање туђих перспектива и рушење међусобних предрасуда послужило је као темељ за завршни корак – мапирање заједничких вриједности и креирање локалних иницијатива и планова акције које младе и искусне активисткиње могу заједно проводити у својим срединама.

Када младост сретне искуство

Улазак у салу за младе учеснице био је испуњен дозом изненађења. Навикнуте на школске клупе и предавања на којима се углавном пасивно слуша, долазак међу жене с деценијама мировног активизма иза себе донио је почетну несигурност.

“Прва реакција је била: ‘Шта ћемо ми овдје радити са овим тетама?’ Међутим, када смо почеле да се упознајемо, схватиле смо да су оне заправо звијезде у области женског мировног активизма, а да су јако опуштене и добронамјерне”, преносе младе учеснице своје прве утиске.

Тренерица Маријана Вујец не крије да је бојазан постојала – спојити генерацију практично дјеце и жене које носе дубоко животно и мировно искуство био је огроман изазов. Ипак, страх се распршио већ у првим минутама.

“Код младих се уопште није осјетило неискуство у овим темама. Циљ је био да се покрену, а њихова енергија, запажања и отвореност надмашили су сва очекивања“, истакла је Вујец.

Њена колегица, психологиња Азра Ибрахимовић нагласила је дубљу димензију процеса: “Сваки активизам захтијева храброст. Мировни пут носи тежину и ризик, али и лијепе осјећаје. Можда се с вама сутра неће слагати нико, али то је ОК – важно је да градимо простор без осуде”.

Жене изван оквира трауме су глас који се мора чути

Пројекат се снажно супротставио пракси да се жене посматрају искључиво кроз призму жртве и трауме. У Удружењу “Правипожар”, кроз 15 година рада са ветеранима, али и младима и женама жртвама рата, схватили су да су жене у послијератном друштву предуго чекале да дође ред на њих и њихов глас.

Искуства с терена потврђују колико су ови сусрети љековити. Боса Милетић, предсједница Удружења жена “Мост” из Вишеграда, мировна активисткиња с 30 година стажа која је још 1998. године крстарила ратом подијељеним зонама, свједочи о снази оваквих радионица: “Најтеже је учинити да се жена отвори. У нашој средини жене избјегавају психолошку помоћ из страха од околине. Али ове тренерице су на ранијој радионици у Вишеграду успјеле оно што нико није – скромне и ћутљиве жене су кроз разговор дошле до осмијеха од уха до уха. То су били тренуци који мијењају животе. Ја сам се питала јесу ли то оне исте жене с којима сам радила”.

Колико имаш пријатеља, толико имаш кућа

На завршној активности у Добоју, учеснице су у мјешовитим групама конкретизовале своје идеје за промјене у њиховим заједницама. Елма Селимановић из Прњавора сумирала је колективни осјећај генерације: “Не само да је вриједило путовати, него сам схватила колико се можемо умрежити са старијима, колико исту патњу дијелимо и колико снаге има у заједничком разговору. Откривамо нове изазове и помажемо једни другима да пребродимо трауме”.

Њена колегица Мартина Беглеровић издвојила је мисао коју носи са овог дружења: “Овдје сам чула поруку која ми се јако свидјела, а то је да колико имаш пријатеља, толико кућа имаш у сваком дијелу свијета”.

Своје утиске подијелила је и Аиша Заимовић из Тешња, наглашавајући да су успостављени контакти највеће богатство јер из њих произилазе нови планови и теме на којима ће се заједно радити, а само на тај начин може се градити отворено и здраво друштво у БиХ.

Завршетак учешћа у пројекту СЦОРЕ и поглед у будућност

Оснивач и предсједник Удружења “Правипожар” Спасоје Кулага, сумирајући резултате, истакао је понос постигнутим: “Круг организација које сарађују с нама сада је премашио бројку од 100. Овим је завршено учешће наше организације у оквиру пројекта СЦОРЕ, а сама замисао показала се успјешнијом него што смо очекивали. Доказ томе је и чињеница да смо, захваљујући огромном интересу младих, успјели организовати и једну додатну радионицу која првобитно није била у плану”.

Завршница у Добоју није означила крај активности, већ представља позив на акцију јер се трансгенерацијска траума лијечи дијалогом, солидарношћу и стварањем простора у којем су жене и млади носиоци стабилности, мира и друштвеног напретка у Босни и Херцеговини.

Пројекат „КУВИ Дијалози – жене и траума“ реализује се у оквиру пројекта „Мостови повјерења – Унапређење социјалне кохезије и отпорности у Босни и Херцеговини (СЦОРЕ)“. Пројекат СЦОРЕ, вриједан 1,5 милиона америчких долара, финансира Министарство вањских послова Краљевине Данске, а проводи Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у Босни и Херцеговини. СЦОРЕ пројекат има за циљ јачање друштвене кохезије и отпорности кроз изградњу повјерења, разумијевања и сарадње међу људима и институцијама широм БиХ.