Ратна траума и посљедице које оставља на појединца и друштво и данас су болна тема за многе. Ипак, отворени дијалог један је од врло ефикасних начина да се допринесе психолошкој стабилизацији људи са ратним искуством.

То је такође начин да се демистификује њихова улога у рату и подстакне друштво у цjелини, а посебно млади људи, да критички размишљају и руше предрасуде.

Центар за ратнy траyме из Новог Сада осланио се на ове принципе у дизајнирању програма Конструктивна употреба ветеранског искуства (КУВИ), који Удружење Прави пожар већ годинама проводи у БиХ.

„Мисија Центра је изградња одрживог мира на Западном Балкану. У почетку нам је било незамисливо да ће војници из три различите војске моћи да сjеде заједно и разговарају, али будућност је само једна, требало би да се огледа у јединству јер смо приjе свега обични људи“, каже извршна директорка Центра Бранислава Стевић.

У протеклих 20 година, колико је новосадски Центар за ратну трауму окупио психологе, психијатре, социјалне раднике, људе са ратним искуством, активисте и добровољце, око 10.000 људи их је контактирало и добило психолошку помоћ у виду психотерапијског савjетовања. Бранислава је у Центру од 2005. године, а као психолог и психотерапеут има велико искуство у раду са ратним траумама.

„Конструктивна употреба ветеранског искуства осмишљена је због идеје да ратни ветерани своја искуства могу представити врло конструктивно како би се смањила могућност неких будућих сукоба. Данас се Центар углавном бави обуком за трауму и ПТСП. Позивају се на могућност да се што већи број младих психолога едукује на пољу ратних траума, али и да би могли да примиjене то специфично знање“, објашњава Стевић.

Овај програм је ефикасан начин да подстакне животну средину да ради на рjешавању посљедица ратних траума, јер иако болна прошлост и даље оптерећује односе међу народима, обични људи у свим областима живота комуницирају, послују и повезују се. Млади не знају много о ветеранима, иако готово свака млада особа има некога у породици ко је учесник рата.
„О таквим искуствима у породици се не говори. Млади су углавном пуни разних предрасуда које послиjе дијалога много губе“, додала је она.

Ратни ветерани из све три војске који су се борилe у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године својим доприносом кроз 90 дијалога са младим људима, захваљујући Удружењу Прави пожар, теже изградњи боље будућности тако да младе генерације никада не помишљају да иду у рат нити да било који сукоб рjешавају насиљем. Учесници су заинтересовани млади из различитих организација, НВО, школа …, а пројекат се проводи уз подршку Bosnia and Herzegovina Resilience Initiative (БХРИ), коју проводи Међународна организација за миграције (ИОМ), уз финансијску подршку Aмеричкe агенцијe за међународни развој (УСАИД).

„Оснивача удружења, господина Спасоја Кулагу, упозналa сам 2008. године и заиста циjеним његов рад, а посебно његову посвећеност помирењу. Често причам о томе колико је напредовао у неким областима и да већ сада, то могу слободно да кажем, о неким стварима из области трауме зна више од многих дипломираних психолога“, истакла је нашa саговорница.

За многе ратне ветеране учешће у дијалозима и радионицама има терапеутски ефекат јер тада схватају да могу доприниjети промjенама на боље и пронаћи своју сврху.

„Многи људи који су учествовали у рату не желе у било ком тренутку да се суоче са болним темама које су далеко иза њих. Многи ратни ветерани заправо нису спремни да говоре и вjероватно никада неће, и такве одлуке морамо поштовати. Због тога често ветерани када им се помиње тај концепт и не вjерују да могу нечему доприниjети јер је у народу изграђено страшно неповjерење“, свjеснa је Стевић.

Истиче да тачнa евиденција ратних ветерана који пате од ПТСП-а ни данас нигдjе не постоји и да тај феномен у многим срединама није препознат.

„Поред тога, врло често се особа крије иза поремећаја, а нажалост имамо ситуацију да се постављају замjенске дијагнозе, јер дијагноза ПТСП-а обавезује државу да брине о особи која пати“, истиче она.

Тешка економска ситуација додатно погоршава њихово стање, а мало ко се одлучи на лиjечење и циjeли живот живи са траумама.
„Искуства учесника нашег програма показују да је многима од њих било лакше у рату него након њега. У рату су имали противника, мислили су да се заправо боре за боље и праведније друштво. Сви смо заправо свједоци друштвеног посрнућа након рата, без обзира у ком дијелу регије живимо. А човjек може далеко отићи, започети живот изнова, али никада не може заиста побjећи од себе. То је суштина. Циљ нам је да помогнемо људима гдjе год да су и шта год да раде да се осjећају добро и у миру са собом“, каже директорка Центра за ратну трауму, чији програми и предавања психолога занимају многе организације и институције.