Психолог и психотерапеут Владан Беара већ 22 године ради са ратним ветеранима и ратом трауматизованим особама у Центру за ратну трауму у Новом Саду. Уз Милана Цолића развио је у свијету јединствен програм Конструктивна употреба ветеранског искуства (КУВИ) коју широм Босне и Херцеговине већ деценију успјешно проводи Удружење Прави пожар, на челу са Спасојем Кулагом.

„У почетку је било јако пуно отпора и питања јесмо ли нормални, гдје ћемо окупљати ветеране и младе, како ћемо заштитити младе, хоће ли их ветерани трауматизовати…“, изјавио је Беара. Њега и колеге је изненадио веома добар одзив и интересовање младих, а ветерани су претходно прошли неопходне обуке за учешће у овим дијалозима.

Говорећи по чему се КУВИ дијалози разликују од других разговора ветерана с младима, истиче: „На окупљањима у неким другим земљама бивши ратници говоре како је њихова борба била величанствена, како су они били хероји или како се треба жртвовати. Ми смо кренули у правцу изградње мира, шта рат све доноси и какве су посљедице, зато се наш програм зове Конструктивна употреба ветеранског искуства. Прво смо кренули с ветеранима у Републици Српској па у Федерацији БиХ, а онда су почели радити заједно. Тако да имамо три ветеране са три стране и једног модератора који води дијалог. Ово што Прави пожар ради у БиХ, то је јединствени пројекат у свијету. Заиста, по мени је то једна колосална ствар“.

Хајде да разговарамо

Стављајући фокус на лична искуства сваког појединца, ови дијалози досад су окупили 2.500 младих људи у градовима широм БиХ.

„Ми нисмо неко ко пропагира мир по сваку цијену. Ми кажемо – хајде да причамо. Зашто? Зато што имамо болне ране и да евентуално, ако се не дај Боже поново деси ситуација да се иде у рат, људи добро размисле, да не иду олако у сукоб. Ми нисмо организација која ветеранима ставља у уста шта требају рећи. Ми их не учимо да као папагаји понављају политички коректне фразе и поруке мира, већ их учимо да причају о свом личном искуству. То је центар приче“, наглашава он.

Ипак, неки људи имају отпор према оваквим окупљањима јер су то ветерани који су донедавно били са непријатељске стране, страхују да би присуство оваквим скуповима довело у питање њихову лојалност према прецима, увјерени су да не треба разговарати. Беара истиче да је то очекивано, али да је управо због таквих ставова и хисторијског наслијеђа из претходних ратова неопходно да се о томе говори.

„Нажалост, Балкан, а нарочито Босна и Херцеговина, су погодан терен да се о томе прича јер постоје трауме које су нагомилане генерацијама, а о њима се није причало. Ми кажемо – пустите нас да разговарамо. Како је могуће да тако дуго ветерани са три стране са младима сједе и причају, а нема инцидената? Шта се деси кад се сретну српски, хрватски и бошњачки ветерани и кад свако прича своје искуство из рата? Многе ствари се ту преиспитују и формирају се пријатељства и дружења између бивших непријатеља. Сад се посјећују, што је нама много драго, то смо и хтјели да постигнемо“, с поносом говори Беара наглашавајући да је већина мушкараца у рат одлазила с идејом да брани нешто што мисли да је његово.

Ветерани су добили нову улогу и смисао

Иако је период од почетка пандемије озбиљно уздрмао цијели свијет, Удружење Прави пожар успјело је наставити с одржавањем радионица, показујући велику посвећеност и сналажљивост.

„Ја им свима скидам капу. Нема међу њима особе која није неког изгубила или била рањена. Међу њима нема убица, психопата, али има људи с озбиљним искуствима. Они се излажу ситуацијама у којима су рањиви јер смо навикли да одрасли мушкарци не говоре о својим најболнијим искуствима. Буде ту и покоја суза и задрхти глас и стегне се у грудима, а све је то нормално, то мора тако. Потребна је велика лична храброст да се неко изложи на такав начин. Колико је људи без искуства рата па их је страх да говоре пред другима, а камоли да говоре о својим болним искуствима, погибијама и тешким данима. Међутим, бенефит за њих је што им на неки начин то даје нову улогу јер је послије рата било питање шта сад, како пронаћи смисао. Наш приступ је – ок, хајде да причамо о ратном искуству јер тиме градимо добросусједске односе, међуљудске мостове, све оно што на неки начин једног дана може да помогне да не дође поново до зла. Ја не мислим да је то довољно да спријечи зло, али је важно јер можда неко ко је слушао те ветеране једног дана неће отићи у прве редове у рату, већ ће добро размислити“, истиче психолог.

На питање колико се у земљама бивше Југославије ради на разумијевању ратне трауме одговара: „Више него недовољно, више него мало, премало и превише недовољно! Људи ће рећи – докле ћемо више причати о томе, а ја бих рекао – чекајте људи, још нисмо ни почели!“

Рехуманизацијом до трансформације

Беара наводи да је много лакше причати о субјективним стварима, о свом искуству које нико не може оспорити.

„Кад свако прича о свом субјективном искуству, не о томе ко је био агресор, ко је први почео, јер ту се увијек посвађамо, него кроз субјективни наратив и перспективу, тада рехуманизујемо једни друге. Прије него што се рат догоди, политичке елите систематски ради на дехуманизацији противника па их потпуно дехуманизују како су грозни, убице, кољачи, ‘увијек нас нападају јер су зликовци’ и слично. Тако се људи мотивишу за рат, а кад се рат заврши, треба причати о својим искуствима јер кад ја видим да неко кога сам сматрао за непријатеља, зликовца, убицу, усташу, балију, четника има нешто људско у себи – то је тренутак трансформације. Није лако пуцати у човјека. У непријатеља, гада, врага да, али у човјека није лако и зато све војске свијета систематски раде на дехуманизацији непријатеља. Питам се шта је било у глави америчком пилоту који је узлетио с аеродрома у Кабулу знајући да му са крила и точкова висе живи људи. Једино да их дехуманизује, да каже да то уопште нису људи и да само да гас“, објашњава наш саговорник.

Беара сматра да се нисмо довољно бавили прошлошћу те да смо и због те чињенице и данас подложни запаљивој реторици. Заговара приступ суочавању с прошлошћу који полази од прихватања свог дијела одговорности.

„Свако носи свој дио одговорности, који није исти. Оно што ми увијек мислимо је да су они други криви, а ми нисмо. Право рјешење је да свако види и каже за шта је одговоран. Кад бисмо имали тај приступ суочавању с прошлошћу, врло брзо бисмо се договорили. Ми у регији јесмо далеко од таквог размишљања, али не зато што смо ми заостали или промашени већ моћницима не одговара такав приступ. Ја мислим да постоје снаге и људи који могу да разговарају и да се договоре, али прије разговарања морамо заузети став да свако погледа у своју авлију и крене од личног искуства“, увјерен је психолог Владан Беара.