Већ десет година група бивших војника из све три војске, окупљена у Удружењу „Правипожар“, заједно обилази градове у Босни и Херцеговини и разговара са младима.
У хале у којима одржавају радионице не доносе скупу опрему, моћне презентације или организују велике догађаје. Ови људи доносе нешто много вредније – храброст и снагу да разговарају о сопственим искуствима, траумама, повредама, губицима, рату и свим сукобима.
Дијалог између ветерана и младих прилика је за слушање, али и постављање питања, а питања има увијек много, посебно у срединама у којима никада нису разговарали са ветераном са „друге“, „треће“ стране.
У овим радионицама посебну улогу имају Маријана Вујец, Мирела Богдановић Ђураш, Мирна Дабић Давидовић и Азра Ибрахимовић. Као фацилитатори се припремају, уводе групу у дијалог, а затим одређују динамику и усмјеравају њен ток.
Дијалози лишени политичке и идеолошке конотације
Објашњавајући важност улоге водитеља, Маријана Вујец, дипломирани педагог-психолог из Тузле, истиче: „Ратни ветерани су током рата прошли кроз страхоте и постоји могућност да питање учесника у дијалогу изазове емоционалне реакције које би наштетиле ветеранима. Због тога водитељ преузима питања и прилагођава их ратном ветерану, односно враћа их на лични ниво“. Ти су дијалози с правом лишени било каквих политичких и идеолошких конотација, а дискусије се враћају ветеранским искуствима и конкретним одговорима.
Мирела Богдановић Ђураш је дипломирани психолог, системски породични савјетник и дугогодишњи сарадник Удружења. Поред вођења дијалога, она брине и о емоционалном стању ветерана прије, током и након дијалога.
„Прије дијалога разговарам са ветеранима о томе шта се догодило у њиховим животима протеклих дана, који су тог дана можда били лошије расположени. Они су углавном ратни војни инвалиди и њихово здравствено стање, како физичко, тако и ментално, мора се пратити и обратити пажња током дијалога. Наглашавам им да су све реакције нормалне, да их није срамота да покажу своја осјећања и да ћемо застати или прекинути дијалог ако се не осјећају спремним за наставак. Након дијалога пролазимо кроз све што се догодило, износимо уочене ‘грешке’, они добијају простор да кажу нешто што нису добили, а желе и требају да кажу, разговарамо о томе како идемо кући са својим осјећањима“, објашњава Богдановић Ђураш.
Удружење Правипожар свјесно је да се многи ветерани не могу суочити са сопственом прошлошћу и изаћи из наметнутих стереотипа. Због тога имају посебне везе које граде међусобно, али и са сваком младом особом која уђе у овај круг повјерења. И кад млади виде како људи који су некада били на супротним странама и гледали се кроз своје погледе раде заједно у животној мисији и није им тешко путовати три или четири пута недјељно и ширити поруке мира и ненасиље.
Њега менталног здравља ветерана
Сваки ветеран има своју тешку животну причу, али није сваки од њих у стању да је исприча. Због тога пролазе обуку у којој уче како „прорадити“ своју трауму, разговарају о томе у временском ограничењу и савладавају друге комуникацијске вјештине као што су активно слушање, емпатија, асертивност, понашање у сукобу и слично.
„Ветерани на тренингу уче о емоцијама, стресу, трауми и суочавању са траумом. Кроз приповиједање прича, ветерани се суочавају са прошлошћу. Дијељењем сопствених искустава у групи са другим ветеранима, они се на неки начин суочавају са траумама, а слушајући искуства других ветерана и како се други ветерани носе с тим, постају храбрији и емоционално јачи. Ветерани вјежбају дијалог током обуке, али се стављају и у улогу младих како би видјели како то изгледа с друге стране. Кроз семинаре се ветерани различитих војски међусобно боље упознају, што је изузетно важно за вођење дијалога“, истиче Вујец. Модератори, као људи којима је стало до менталног здравља ветерана, сматрају овај сегмент највећим изазовом.
„Њихово физичко и ментално стање је такво да никада не знате шта ће доћи на дијалог, да ли ће бити лошег расположења због промјене времена и бола или због неког подсјећања на трауматични догађај (годишњица смрти ратног пријатеља, рођака). Такође не знате која питања ће им учесници постављати и да ли ће неко од њих бити узнемиренији и онда помислите какви ће бити наредних дана јер им треба неколико дана да се поново стабилизују и врате се својим породицама, радним задацима“, каже нам Богдановић Ђураш.
Азра Ибрахимовић већ 15 година ради на пољу изградње мира и суочавања са прошлошћу. Њено искуство показује да нису све заједнице у БиХ једнако доступне и заинтересоване за разговор о овим темама.
„Мислим да је један од разлога тај што се често припадници„ супротне, непријатељске “стране доживљавају као злочинци јер су ствари које су се догодиле у рату генерализоване и које су заиста биле злочин, али које нису починили сви припадници тог народа или војске. Разлог би могао бити тај што већина грађана никада није имала прилику да уживо разговара са припадником војске који је био ‘супротна страна’ у рату и да чује искуства такве особе, да је доживи као људско биће које има његова осјећања, сјећања и могућа тешка искуства попут осталих. Оно што би помогло у превазилажењу овог мишљења о ратним ветеранима је управо оно што Удружење Правипозар чини кроз састанке младих и ратних ветерана, затим кроз филмове и видео записе на којима ратни ветерани говоре, већу заступљеност ове теме у медијима и слично“, поручује Ибрахимовић.
Јавни сектор није заинтересован
Мирна Дабић Давидовић од самих почетака сарађује са ветеранима и као особа са великим искуством у раду са омладинским организацијама и на пројектима изградње мира много пута је помогла у ширењу ове идеје. Посебно је жалости што ниједна јавна институција у нашој земљи није заинтересована да се бави тако важним питањима.
„Ветерани и млади су по страни. Јавни сектор ’нема времена’ нити има довољно воље и мотивације да подржи рад са овим циљним групама. Њихов отпор таквим иницијативама вјероватно има политичку позадину, јер су неки и даље заинтересовани да људи не говоре о изградњи мира, спречавању насиља и да живе у одвојеним ‘чисто етничким заједницама'“, рекла је Мирна, истичући значај активности Удружења у разумијевању ратне трауме и њених посљедица по појединца, породицу и друштво, разбијању предрасуда о ратним ветеранима и младима и спречавању насиља међу младима.
Ови дијалози прилика су за давање кредибилитета ратним ветеранима и њиховом ратном искуству у друштву, што им даје осјећај вриједности, осјећај да раде нешто добро за будуће генерације, граде мир, да их неко и даље поштује и жели да слуша. Ови дијалози су изузетно важни за будуће усмјеравање младих људи који из ових радионица излазе са потпуно другачијом сликом рата и ратних догађаја.
„Данас можемо говорити о трансгенерацијском преношењу трауме на генерације које током рата нису ни рођене, а све захваљујући томе што се нико није бавио првом генерацијом трауматизованих војника“, каже Богдановић Ђураш.
Погледајмо ширу слику
О ветеранима се говори само ако се ради о ратним злочинцима или ако протестују за нека своја права. Нико их не пита ни за шта друго, не дају им простора да кажу нешто што није пријатна тема за слушање. Није лако ни разговарати, а ни слушати о рањавањима, смртним случајевима, мучењима, посљедицама с којима живе и данас, међутим, овој теми је потребно посветити више пажње јавности – ветерана који су учесници, али и жртве овог рата, слажу се наше саговорнице.
„Најлакше је рећи да је рат прошао и да о њему не треба разговарати младима који у то вријеме нису ни рођени. То је врло погрешно. Ни држава ни државне институције не желе да виде ширу слику, а то је да КУВИ дијалози, између осталог, спајају људе различитих вјероисповијести и нација, уче младе о штетности насилног понашања, дају прилику младима да питају све што их занима о рату, а што немају прилику нигдје друго – да чују одговоре од три различита ратна ветерана“, истиче Вујец.
„Нажалост, наше друштво ратног ветерана које је спреман да говори о ратном искуству доживљава као ратног злочинца. Дио нашег друштва на причу о ратним искуствима гледа као на хвалисање. Међутим, друштво не размишља колико је тешко и емоционално исцрпљујуће говорити о рату, ратним траумама, ранама… Ветерани то чине како би на основу личних искустава показали показали бесмисао како рата, тако и свих других облика насилног понашања. Током рата у Босни и Херцеговини ветерани све три војске су били принуђени узети пушку, но то не значи да су они аутоматски и злочинци“, наставља.
Мирела, Мирна, Азра и Маријана надају се да ће друштво показати интересовање за рад таквих удружења, да ће више људи присуствовати њиховим радионицама и стећи другачију представу о томе шта раде.
„КУВИ дијалог није само прича о рату, он је много више. КУВИ дијалог је бенефит за ратне ветеране који се на тај начин боре са ратним траумама, бенефит је за младе људе да кроз страхоте које су ратни ветерани доживјели швате шта су чланови њихових породица доживјели, који је бесмисао рата и да млади људи својим вршњацима пренесу утиске са дијалога. И на крају, бенефит је и опомена за цијело друштво да се ратне страхоте никад и никоме више не понове”, порука је фацилитаторки Удружења “Правипожар”.
Пројекат се проводи уз подршку програма Босниа анд Херзеговина Ресилиенце Инитиативе (БХРИ), који проводи Међународна организација за миграције (ИОМ), уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој (УСАИД).